BURA KAO ŽENA

   Zviždi.Zavija.Probija se do kostiju i kao ledenom iglom tjera te u zavjetrinu. Ni tamo ti ne da mira.Čupa ti kosu,a grubom i hladnom rukom šiba te po obrazima. Od njenog fijuka si gluh i ledi ti se krv,a ona sa svakim udarom sve je jača i jača.Kao da uživa,smije se.Smije se kako od njenog udara posrćeš,padaš,dižeš se i pokušavaš joj bezuspješno prkositi.







Savija More kao papir praveći pjenušave kapljice vodene prašine.Od tog silnog,debelog,snažnog i nepreglednog beskraja.

Udara nezaustavljivo razbacujući   se svojom snagom.Kao da želi pomaknuti sve pred sobom.Pomaknuti i razbiti granice i okove.

 Debelo More ne može joj ništa. Upravlja sa njim kao lutkom na koncu usmjeravajući ga i tjerajući ga da podivlja.Kroti ga kako ona hoće.

Izvlači sok iz samog kamena ne dajući mu mira.Gura ga i udara.Šiba ledenim dahom.

Želi pomaknuti granice,skloniti barijere koje pred njom stoje da bi bila još pomamnija, još jača, da još više potčini More koje se otima,bježi,ali uzalud.

Mlati sa Morem kao sa plastom sijena dok se ono razbija u milijune kapljica.Kao da plače i moli - dosta je više.
A kad iskali bijes naglo se smiri i postane dobra i umiljata.Dopušta Suncu da te grije,a laganim lahorom miluje More gledajuči ga nježno kako se smiruje i odmara.

Da.Ima ona obje strane.
Obje strane lica.





Tekst: BMPhoto Chip
Fotografije: BMPhotography

KIŠA

Trpanj-Selo

Kiša rominja.Ljeska se po saližu i kamenu.Šilokada kroz žice piva i donosi vonj dima iz fumara.Nigdi nikoga.A onda,ko bljesak života u mrkloj noći,nigdi zalaje kučak ili zamijauče maška,a iz tamne divljine javi se čagaj.Onda opet tišina.Muk.Ništa.Od te strašne tišine bolu uši i duša.
    Stojin na srid mista i ogledan se uopkolo i dok tamne sjene padaju na mokri kamen učini mi se k'o da čujen zvon koraka.Da li da ili ne? Palma povrh glave   svojin od vitra raščupanim granama vitla i škrguće.Čuje se odnikle škripa stare funistre koja se prije puno godina zaboravila zatvorit i sad kroz razbijene lastre pušta kiši i vitru na voju i nevoju.
    Odjednon larma.Koraci.Puno koraka.Judi vanka ćakulaju prije večere.Dica trče gori doli.Kriču i igraju se veselo. Mladički i curice se pogledvaju ispod oka i smiškaju jedno drugom.Niko se svađa, a tamo u kali ispod bote zvonki pad teče na pod i onda beštimja.Iza svakih vrata čuje se govor.Funistre se zatvaraju.Vonjaju večere,frigana jaja,patate,friga se riba ,do nosnica dolazi vonj sa gradela i pisma u daljini.Sve je puno živosti,žamora.
O,ne! Pa to nije ono što vidin.To je ono što je bilo pa prošlo.Ja opet vidin pustoš i samotnost.Otuđenost.Opet vidin Nikoga i Ništa.Sad i tu.I opet me od strašne tišine bolu uši i duša.

Tekst i foto: BMPhoto Chip