KIŠA

Trpanj-Selo

Kiša rominja.Ljeska se po saližu i kamenu.Šilokada kroz žice piva i donosi vonj dima iz fumara.Nigdi nikoga.A onda,ko bljesak života u mrkloj noći,nigdi zalaje kučak ili zamijauče maška,a iz tamne divljine javi se čagaj.Onda opet tišina.Muk.Ništa.Od te strašne tišine bolu uši i duša.
    Stojin na srid mista i ogledan se uopkolo i dok tamne sjene padaju na mokri kamen učini mi se k'o da čujen zvon koraka.Da li da ili ne? Palma povrh glave   svojin od vitra raščupanim granama vitla i škrguće.Čuje se odnikle škripa stare funistre koja se prije puno godina zaboravila zatvorit i sad kroz razbijene lastre pušta kiši i vitru na voju i nevoju.
    Odjednon larma.Koraci.Puno koraka.Judi vanka ćakulaju prije večere.Dica trče gori doli.Kriču i igraju se veselo. Mladički i curice se pogledvaju ispod oka i smiškaju jedno drugom.Niko se svađa, a tamo u kali ispod bote zvonki pad teče na pod i onda beštimja.Iza svakih vrata čuje se govor.Funistre se zatvaraju.Vonjaju večere,frigana jaja,patate,friga se riba ,do nosnica dolazi vonj sa gradela i pisma u daljini.Sve je puno živosti,žamora.
O,ne! Pa to nije ono što vidin.To je ono što je bilo pa prošlo.Ja opet vidin pustoš i samotnost.Otuđenost.Opet vidin Nikoga i Ništa.Sad i tu.I opet me od strašne tišine bolu uši i duša.

Tekst i foto: BMPhoto Chip